BILO IH JE DESETERO | Prozorski Krug 767

A, onda, dođoše Simini četnici. Ubiše Zvornik, i u njemu Skočić, i u njemu Ribiće. Odveli ih u drugo selo i nad njima se iživljavali onako kako to ni hajvanu ne priliči. Na kraju ih, redom, potamanili. Ismeta, Šefku, Zlatiju, Zijadu, Suvadu, Almasu, Ismetu, Sabriju, Zlatu i Ziju. Ah, Simo, Simo, bit će da si se malo preračunao! Nisi, veliš!? Eno ti Zije, živ da življi ne može biti

 

Ima jedna zemlja, ‘nako, malehna i čusta, al’, opet, dušom golema i plaha. Ma, ha joj ime izgovoriš, nakva te milina obuzme i sve ti trnci kroz tijelo idu. Krenu odozdo, odnekud iz nožnih prstiju, pa se propnu do koljena, pa niz stegna do kičme, a onda brdu, sve pršljen po pršljen, penju se, a ti treperiš. I baš kad pomisliš da tvojoj milini kraja nema, namah se streseš i onda opet.

Bosna.

Puna je usta. Još punija duša.

U toj Bosni ima jedan insan. Ni plaho krupan, ni odviše sitan. A plemenit i dobar. Ime mu lijepo. Kratko, al’ široko od Mašrika do na Magrib. Naše. Pravo pravcato naše. Čisto i milozvučno. Ma, puna ga usta, a ha ga rekneš, ono sklizne s jezika i miluje. Miluje sve redom.

Zijo.

Svi vi znate puno zija. Ovaj nije ni nalik na njih, a opet je Zijo. Naš Zijo. Nije ni Zijad, ni Zejd, ni Zajko, ni Zaid, nego baš Zijo.

Ne znam za tebe, ali ja, kad čujem “Zijo”, namah pomislim na kršnog i plećatog momka kako nasred lijepe i pitome Bosne igra kolo bosansko. Igra i ne posustaje. I sve što više igra, više leđima zabacuje i nogama zameće. Kad god čujem “Zijo”, naumpadne mi ašik-momak što se niz merdevine izverao pa svojoj dragoj pod pendžerima pokucao. Šapuće joj Zijo hiljade lijepih riječi, sve kićenija od kićenije. Prosipa joj svoju ljubav iz širom rascvalog srca, a ona ga gleda umilnim i krupnim očima. Donio je Zijo i peškeša svojoj dragoj jer je on takav; nikome, a posebno njoj, ne ide praznih ruku. I dok medne riječi kapaju s ašikovih usana, sve drugom rukom, na leđima, pridržava buket miomirisnih ruža. Čeka. Čeka pravo vrijeme da ih pruži svojoj dragoj i pozove je da krene za njega. Ah…

Kad god čujem “Zijo”, naumpadne mi vrijedni čovjek kako ore svoju njivu. Prvu, pa drugu, pa treću… Ore, a sve pazi da volove ne izmori. Onda odahne, pruži se u hladovinu i potegne koji gutljaj bistre i hladne vode s najboljeg vrela u cijeloj planini. Domalo ga vidim kako kosi. Blago saget, zamahuje desno, pa lijevo, a za njim otkosi i miris trave. Zastane malo pa iz vodijera izvuče belegiju, kosu izmiluje travom pa je naoštri i onda opet zamahuje.

Ha mi spomenu Ziju, u glavu mi dođe slika brižnog oca koji se skastio da svoj evlad izvede na selamet, jer, to je Zijo. Naš Zijo. Dedo što ga je život povio i pogurio, a čast i obraz uzdigli pa se, i onako zguren, do neba izvio. Sin što sluša majku i babu šta god mu zapovijede. Brat koji brata i sestru svoju drži kao zjenice oka rođenog. Vjeran i odan muž koji osobi svoju hanumu onako kako to dunjalučkoj huriji samo i priliči. Babo koji je glava i stub kuće i okućnice. Gleda on u svog babu pa sve hoće da bude bolji, a još čezne za tim da mu njegov evlad bude najprvi i najbolji. On krene s nule da bi se kroz koju godinu sa svojom dragom skućio. Djecu nutka da budu marljiva, da vazda šućuraju i dragom Allahu na sedždu padaju. Uči ih da svakoga poštuju i nikome zla ne misle.

Zijo kojeg ja zamišljam, kad hoda, gleda preda se. Ne zato da mu nešto ne zapne nego od skromnosti i dobrote. Zna on dići glavu. I-hi-hi, itekako zna. Ne vjeruješ mi? Dirni mu u svetinju pa ćeš vidjeti! Mimo toga je pitom i prijatan. Kad hoda, sve polahko gazi, baš k’o da će zemlju uvrijediti. Taj ti ne bi ni mrava zgazio, a kamoli kome šta skrivio ili koga – gluho i daleko bilo! – za nešta zakinuo i prevario.

Mogao bih ti tako o Ziji do sutra kazivati i opet ti ne bih sve kazao.

Eh, ovaj moj Zijo je sve to, a, opet, baška insan i ljudina. Nijedan Zijo na cijelom dunjaluku nije kao ovaj. Ribić mu je prezime. Iz sela je Skočić, pokraj šeher grada Zvornika. Ismet i Šefka, babo mu i majka, pazili se i gledali onako kako se to samo u nas može. Ljubav je porodila, ni manje ni više, nego ravno osam evlada. Imena, sve krasnije od krasnijeg. Nu, osluhni, živ bio, i sve će ti se samo kazati.

Zlatija.

Zijada.

Suvada.

Almasa.

Ismeta.

Sabrija, brat jedini.

Zlata.

I Zijo.

Sve biser do bisera.

Allahu Milosni, ovako samo Ti umiješ i možeš poredati i dati.

Kako se samo teško radilo, oralo i kosilo i kako se samo čist i pošten zalogaj ustima prinosio!

A, onda, dođoše Simini četnici. Ubiše Zvornik, i u njemu Skočić, i u njemu Ribiće. Odveli ih u drugo selo i nad njima se iživljavali onako kako to ni hajvanu ne priliči. Na kraju ih, redom, potamanili.

Ismeta,

Šefku,

Zlatiju,

Zijadu,

Suvadu,

Almasu,

Ismetu,

Sabriju,

Zlatu

I Ziju.

Ah, Simo, Simo, bit će da si se malo preračunao! Nisi, veliš!? Eno ti Zije, živ da življi ne može biti. Eno – ni hajvanom te ne mogu osloviti, spodobo jedna! – eno Zije, istine žive, da istinu svjedoči i o istini kazuje. Živ je. Živ i – zamisli, molim te – nikoga ne mrzi i nikom se ne sveti. A, ukopao je – jadan i čemeran dabogda ti bio – ukopao je Zijo i Ismeta i Šefku, roditelje svoje. Ukopao je i Zlatiju, a trinaest joj ljeta bilo. Haramijo jedna, haram ti bilo na oba svijeta! Znaš li da je Zijada imala sedam, Suvada pet, Almasa četiri, a Ismeta svega tri godine? Imaš li ti svog čeda? O čemu misliš, zalime jedan, i čemu se u životu nadaš? Ne boli te ništa od ovoga što pišem? Ni to što je Zijo ukopao brata Sabriju, a jedva je dvije godine bio nabrao? A sestri, onoj šestoj, Zlati, još Zijo kosti traži. Znaš i to? I ti, opet, ni mukajet?

Zijo je danas čovjek. Kuhar. Da, dobro si čuo. Kuha razne jemeke i svijet hrani. Čime li si ti nahranjen i zadojen? Ustvari, ne zanima me i ne daj Bože da ikada saznam šta su ti to tvoji davali. Nisi, Simo, ubio Zvornik. Nisi ubio ni Skočić, iako ondje nema nikoga. Imaju kaburovi. Osam kaburova, a ti znaš čiji su. Ode Zijo onamo. Lice umije suzama, a kaburove fatihama. I čeka. Čeka deveti kabur – Zlatin – da i njega Fatihom namiriše.

Ne brini, naći će on i Zlatu, nego da ti kažem još nešto. Ako te ništa od ovoga nije zanimalo, ovo sigurno hoće.

Slušaj pažljivo!

Zijo je dobio dijete. Da, sad ima svoj evlad, pa crkni, Simo, od muke ako već crk’o nisi. Dobio je kćerku.

Sara.

Baš kao u pejgambera Ibrahima što je bila.

Imat će Sara, ako Bog da, još braće i sestara, a oni će, onda, i opet ako Bog da izroditi nove zije.

Nisi ih ubio! Ni one mrtve nisi ubio. Ti to samo umišljaš. Stvoritelj nebesa i zemlje kaže da su živi, a ja najviše vjerujem Njemu.

Nisi ih ubio i nikada ih nećeš ubiti. Možeš jedino, jednom za svagda, naučiti da Bosnu ne možeš ubiti. Bosna ima Ziju i, čim kažeš Bosna, i čim kažeš Zijo, puna ti usta. A kad punih usta kidišeš na nešto, zapne ti u grlu i nema ti dalje.

Simo, bolan, bilo je, ima i bit će Bosne.

I u njoj Zije.

I u Zije evlada.

 

stav.ba – tekst: Safet ef. Pozder