Srebrenički san | Prozorski Krug 767

Zovemo, ali niko ni mukajet; nema tamo ljudi – ovi što su bili, pobijeni su; ovi što su pobili, to nisu ljudi.

 

Sanjam, babo!

Sanjam i sve te, k’o, vidim kako se promaljaš iza starog plota. Nasmijan si. Drugačijeg te i ne znam. Ideš polahko i, kako se primičeš, sve si mi ljepši. Nosiš nešto; kesu ili ceker, ne vidim baš najbolje jer gledam samo u tvoje lice a znam da mi nikada nisi došao praznih ruku. Kupio si mi slatkiša, to znam. Kupio si mi i neku igračku. Ma, ne treba meni ništa kad vidim tebe. Ti si mi i slatkiš, i voćka, i razonoda; tvoj se osmijeh ni s čim ne može mjeriti. Idem ti u susret. Isprva samo hodam, pa žurim, trčim… I baš kad te htjedoh zagrliti, tebe nestade. Babooooooo….! Zovem ali uzalud. Nema te.

Sanjam, sine!

Sanjam te i nikako se nasanjati ne mogu. Pred očima mi se razmotava sve: i kad sam te umotavala u pelene, i tvoji prvi koraci, i kad si glavu razbio ono kad si s bicikla pao, i kad sam te prvi put u školu spremila, i kad si se u prvu curu zagledao, i kad smo te u vojsku slali… K’o da te i sad vidim; kolo tuče, sva se zemlja trese, a ti zamećeš nogama i zabacuješ ramenima. Tog ljeta smo te trebali ženiti. I mlada spram tebe bila. Nema je. Nema ni ženidbe, ni ljeta, ni kola, ni svatova. Nema ni tebe. Sineeeeee! Nema te.

Sanjam, brate!

Sanjam te kako mi vazda prvoj sve kažeš; i kad si tužan, i kad si sretan, i kad se sa kakvom zagledaš, i kad te kakva ostavi… Vidim te sretnog, sa svojom ženom i djecom. Povazdan ste skupa. Ne razdvajate se. Mislim u sebi: „Bože, to što Ti možeš dati, ne može niko!“. Mislim, a sve me neka zebnja oko srca obuzima jer znam, čula sam od starijih, gdje god se velika sreća ugnijezdi, veliki je jad i kahar zamijeni. Gledam te, braco moj, i baš kad vam htjedoh reći „Neka, malo, ohanite!“, nestade vas: i nevjeste, i djece, i tebe. Bracooooooo! Zovem. Glas me od jada izdaje. Nema te.

Sanjam, majko!

Ah, majčice mila! Dođeš mi usan, pa ne znam jel’ mi drago ili nije. Vidim, sva ti se djeca uz dimije uzmotala, k’o da nikog drugog na svijetu ne imadu. Sve te tegle za nogavice i rukave a ti samo ugađaš. Šta koje zazine, ti mu trkom donosiš. Zapravo, ni sama ne znaš kome bi prije; djeci il’ svom voljenom mužu s kojim si ih izrodila. Domalo te vidim samu. Ketiš u nekoj sobici i gledaš kroz prozor. Krajem šamije stalno potireš ionako suhe oči iz kojih više ni suze udariti ne mogu. Sve si isplakala. Sve osim tuge i jada. Čas gledaš kroz prozor, čas bacaš oči na sahat, kao da će neko svakog momenta bahnuti. A neće. Znaš da neće, ali eto. Najednom, nestade sobe, nestade i sećije i tebe na sećiji, i prozora, i sata. Sve nestade. Majkooooooo! Dozivam ali te nema.

Sanjam, ljeto.

Vrelo i dugo. Voće rodilo, sve se zemlji savija. Senabije uprosenile, k’o nikad prije. Trave se rascvale a baje iz njih, cvrče li cvrče. Žene se ushodale i sve nešto čekaju i izviruju. Pa ja, ljeto je i silan posao čeka, valja sve navakat stići i poraditi. Ali, gdje je muškadija? Nigdje nikog. Da su se i posakrivali, neko bi barem glavu promolio. Tamo iza polja začu se nekakva graja. To su oni, idu sigurno. Sa’će bahnuti, svi skupa. Graja je sve bučnija. Provirujemo. Nema muškadije. Samo smrt, mučna i mračna. Ljudiiiiiiiiii! Zovemo, ali niko ni mukajet. Nema tamo ljudi. Ovi što su bili, pobijeni su; ovi što su pobili, to nisu ljudi.

Sanjam, bašluk.

Jedan, dva, tri, pet, stotine, hiljade bašluka. Bijeli k’o behar. Uspravni i gordi, a opet tihi i tužni. Obilazim ih. Poredani kao na namazu. Bože, gdje li je ovo? Mora da sam u džennetu!? Na svakom nešto piše. Oči mi blješte od silne bjeline. Razaznajem samo „…nisu mrtvi, oni su živi… Odnekud se pomoli nekakav oblak i vid mi se razabra. Ali, imaš šta i vidjeti! Među onima što nisu mrtvi, među njima su i babo, i brat, i sin, i amidža, i daidža, i komšija prvi, i komšija drugi, treći, četvrti… Cijelo selo, mahala, grad, ma cijeli svijet je tu, među tim bijelim dvorcima džennetskim. Ugledah i kapiju. Piše: „Potočari“

Sanjam, svijet.

Velik, proteg’o se kol’ko oko može dohvatiti, i dalje. Ide nekud. Ne obazire se na mene. Ne obazire se ni na koga. Ide i tone, sve sigurnije i dublje. Potonu skroz, baš pored Potočara. Zovem ga. „Svijeteeeeeee! Kuda ćeš, bolan ne bio? Pridrži se za Potočare, da ne potoneš skroz! Tu mi je babo i sin, tu su mi brat, rođak i komšija. Tu mi je sve živo! Svijeteeeeee! Kako te, bolan, nije stid i Boga velikoga strah?“ Ja dozivam, a on se ne obazire. Potonu, i neka je!

Sanjam, krvnika.

Stoji preda mnom i gleda me. Gledam i ja njega. Ubica, katil, krvnik, dželat, monstrum… ne znam više ni šta je. Gledam ga pravo u oči. Nema očiju. Nema ni glave, ni ruku, ni nogu. Nema ni duše ni srca. Nema ništa ali stoji i gleda me. Ne bojim ga se. Čudno, ali i ne mrzim ga. Da nije onako jadan i bijedan, možda bi mi ga bilo i žao. Zamišljao sam ga drugačije; ne znam tačno kako, ali drugačije. Nisam više mogao gledati taj jad pa se okrenuh da idem. Naumpade mi nešto, pa se ponovo okrenuh njemu i upitah: „Jadniče, šta ti sanjaš? Kako noću liježeš i dolazi li ti san uopšte na oči?“ Kako to upitah, njega nestade. Kamo sreće da ga Bog nikada onakvog ni dao nije!

Izvor: Al Jazeera
Piše: Safet Pozder

 

error: Content is protected !!